Sve za BSK, BSK, ni za šta !!! Fudbal mi je kao i milionima dečaka širom sveta uzeo srce, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Moja „fudbalska kolevka“ i pravi dom su bili BSK i njegovo staro fudbalsko igralište, na kojem sam, kao pionir i omladinac proveo nezaboravnih 10 godina svog života. Lopta je bila deo mog tela, a u BSKovom dresu, sam, od sreće, ponekad, znao i zaspati. Išao sam u Osnovnu školu Pinki, a tadašnji nastavnici fizičkog, Ranko Popović i Dragan Duvnjak su, usput, bili i treneri pionirskog tima, čiji sam bio kapiten predvodnik, kao i u podmlatku.
Nastavnici Popović i Duvnjak su bili vrhunski pedagozi, ali moj prvi suštinski fudbalski učitelj i na određen način štit je bio legendarni Bogdan Zarić, svima poznatiji po nadimku BOCA , koji već duži niz godina živi u Somboru. Meni su ex Yu novinari nadenuli nadimak „Krojf iz Batajnice“, zbog sličnosti lika i povremenog mikro podsećanja na njegovu igru, al’ je Krojf bio nedostižan za ceo svet, pa tako i za moju malenkost. Međutim to je bila era Krojfa, Bjelog Dugmeta, grupe Smak. Šta međutim želim reći. Ako sam ja bio „Krojf iz Batajnice“, onda je, gore spomenuti BOCA, bio „Batajnički Pele“. On nije bio samo moj idol, pre pojave Krojfa, već i cele tadašnje omladine Batajnice. Nema toga kome nije pomogao ili barem pokušao. On je bio pravi žongler sa loptom, a imao je dušu meku kao sunđer za sve nas koji dolazimo iz pionira BSKa. On nas je sve sačekivao u prvom timu, za koji sam debitovao sa 16 godina. Sećam se da je zvanično trener bio isto Zarić, koji je imao nadimak „Kreza“ i koji je spadao u grupu najboljih fudbalera u istoriji BSKa. Jedno vreme u prvom timu BSKa mi je bio trener i Slobodan Škrbić, legendarni fudbaler Crvene zvezde iz Beograda, koji me je vodio i na treninge Crvene zvezde, kod Dušana Maravića u vreme šefovanja Gojka Zeca. BSK je tada bio u Prvoj beogradskoj ligi, a njegovi pravi stubovi su bili i braća Vukadinovići, stariji Milivoje i mlađi Petar. Milivoje je bio posebna velika priča, na svoj način. Prek i oštar čovek, ali je uvek štitio nas mlađe od pogibljenih startova protivnika. Jednom smo igrali na starom šljakastom Brodarčevom igralištu, gde se sam tukao sa celim protivničkim timom. Bio je jak kao zemlja, ali BSKovca nikad nije udario, iako nam je stalno pretio, što na vreme ne odigramo loptu. On nam je bio štit na neki drugi način od BOCE, a voleo je BSK više od sebe. Bio je i jako zahvalan fudbaler.
Moj dobar drug iz tog vremena je i Milan Basara, neustrašivi bek, koji je čitav svoj život posvetio BSKu, kao i moj kum iz zajedničke Novosadske ulice, Petko Bogićević, takođe veoma uspešan fudbaler BSKa. Svi oni su mnogo više godina poklonili BSKu od moje malenkosti, mada ni moje nisu zanemarljive, ako se potope u emocije. Sećam se da smo sate i sate, dane i dane provodili na BSKu ili popularnom raskršću kod semafora. Ja sam mnogo dana i sati provodio u biblioteci kod spomenika. Mnogo sam voleo da čitam. Prosto sam gutao olovna slova i misli velikih pisaca, a da o sportskoj štampi i ne govorim. Uveče sam znao u Beograd otići pred zgradu Borbe ili na Terazije da kupim sutrašnji Sport, a naročito ako sam dao neki gol. Tad nije bilo interneta, a sportski listovi Sport, Tempo ili SN Revija su bili Biblija.
Međutim, nekako prebrzo sam napunio 18 godina i ja sam se, na poziv, fudbalskog kluba Novi Sad i legendarnog Huga Ruševljanina obreo na novosadskoj Detelinari, koja je bila moj novi dom, a Hugo Ruševljanin novi veliki učitelj, pravi fudbalski mislilac i pregaoc kome nije bilo nadaleko ravnog. Popularni novosadski „kanarinci“ su stvorili bezbroj velikih asova i trenera. U taj klub sam odlazio i vraćao se. U njemu sam upoznao i velikog pesnika Miroslava Miku Antića, koji je, jedno vreme bio u upravi kluba, a nedaleko od stadiona je i stanovao. Znao je da volim lepu reč i misao i podsticao me na pisanje, al’ sam nekako, uvek, voleo više loptu od pisaće mašine. Potom sam kao fudbaler nastupao za novosadski Kabel i vojvođanskog ligaša Crvenku, pa pravac za Mostar, da privremeno u dresu velikog Veleža zamenim velikog Duška Bajevića i Vahida Halilhodžića, koji su bili opravdano odsutni. Na svom debiju u Novom Sadu 1980. godine dajem Vojvodini gol glavom u skoku sa šesnaest metara. Iz Veleža sam stigao u Trebinje i Leotar, potom Belasicu iz Strumice i onda u Tuzlu u tadašnju veliku Slobodu, gde sam velikom Dinamu iz Zagreba 1984. godine dao dva velelepna gola i ostavio je u ligi, po čemu me u Tuzli i danas pamte i rado se sećaju. Uspeo sam da budem i kapiten Maribora, koji je danas itekako, a i onda je bio, respektabilan klub.
Po završetku igračke karijere sam se otisnuo u trenere. Moj prvi trenerski posao je bio u Proleteru iz Novog Sada, gde sam bio, jako mlad, odmah trener prvog tima. Trenirao sam FK Novi Sad i jedan manji klub, za koji me vežu jako lepe uspomene, jer sam mu dao i ime, OFK Sirig. Po celoj Vojvodini sam osnivao i pokretao fudbalske škole, ali i vodio i prve ekipe. Bio sam trener ŽSKa iz Žablja, pa beočinskog Cementa. Trenirao sam u drugoj ligi Agrouniju iz Inđije i Toplićanin iz Prokuplja, bio član stručnog štaba Vojvodine i onda se 2000, godine kao trener mlađih kategorija otisnuo u daleke Ujedinjene Arapske Emirate, gde sam proveo godinu dana. Cela fudbalska Srbija zna da sam inicijator osnivanja srpskog Ajaksa, zajedno sa velikanom i herojem fudbala Veliborom Vasovićem i evo guram i dalje, obilazeći i ljubeći staze svog detinjstva. “
Nema komentara